Vendi Karlos i Paklena Pomorandža

Američka kompozitorka Vendi Karlos jedna je od najzaslužnijih ličnosti za popularizaciju elektronske muzike u drugoj polovini 20.veka. Šezdesetih godina kao konsultant i demonstrator sarađuje sa Robertom Mugom, tvorcem Moog sintisajzera, te revolucionarne naprave koja će doneti nesagledive promene muzičkoj industriji, u smislu šire upotrebe elektronskih instrumenata koji su do tada bili gotovo u potpunosti nedostupni širem krugu muzičkog auditorijuma (kako zbog svoje skupoće, tako iz zbog odsustva mobilnosti usled veličine i kompleksnosti samih uređaja). 

U fokus šireg kruga slušalaca ulazi 1968.godine kada objavljuje svoj prvi album „Switched-On Bach”, zbirku elektronskih izvedbi dela Johana Sebastijana Baha, koja se može smatrati čvorišnom tačkom u prelasku sintisajzera kao instrumenta iz ekperimentane u sferu popularne muzike. Potom, ona i njen producent, Rejčel Elkajnd, bivaju pozvane da rade muziku za naučno-fantastični film „Marooned” (1969) sa Gregorijem Pekom, od čega se na kraju odustalo, pošto je odlučeno da se na filmu zadrže samo prateći zvučni efekti. Ubrzo, dvojac dobija poziv za  London, kako bi započeo saradnju sa režiserom Stenlijem Kjubrikom (u to doba Vendi još uvek pronalazimo kao Voltera Karlosa, s obzirom da je tek krajem sedamdesetih u potpunosti promenila pol i tako postala jedna od prvih javno deklarisanih transrodnih osoba u popularnoj kulturi).

Karlos spada među retke Kjubrikove saradnike sa kojima je slavni režiser sarađivao više od jednog puta, a u pitanju su kultna ostvarenja „A Clockwork Orange” (1971) i „The Shining” (1980). Prema njenim rečima, veći deo kolaboracije na legendarnoj „Paklenoj Pomorandži” se uglavnom odvijao telefonskim razgovorima i poštom, na liniji Nju Jork-London. Na osnovu nekih od intervjua sa Vendi Karlos možemo zaključiti da je muzička saradnja sa Kjubrikom moguća dokle god se kompozitor drži bazičnih zamisli režisera, a koje su u većini slučajeva neupitne. Sa druge strane, Kjubrik je jednom prilikom naveo da su ona i Artur Klark možda jedine njegove kolege koje su imale hrabrosti da mu iskreno saopštavaju šta zaista misle o njegovim odlukama. 

Originalnu filmsku muziku iz „Paklene Pomorandže” objavljuje Warner Bros. 1972. Od petnaest objavljenih traka, šest potpisuje Karlos kao izvođač. Glavna tema „Title Music from A Clockwork Orange”, koja će se u raznim inkarnacijama više puta ponavljati kroz film, elektronska je interpretativna kreacija Vendi Karlos na „moog” sintisajzeru, koja se oslanja na prvobitnu Kjubrikovu referentnu traku „Music for the Funeral of Queen Mary”, koju je u 17.veku komponovao engleski barokni kompozitor Henri Persel. Tema otvara početnu scenu sa ekranom doslovno okupanim u krvavo crvenu boju. Najpre čujemo tri sintetizovana zvuka koja se uznemirujuće tope u svojoj visini i tonalitetu. Zatim nas anksiozni udarci timpana uvode u pomenutu elektrifikovanu sekvencu iz klasične barokne kompozicije, a sve to gledaocima u prvih dva minuta filmskog ostvarenja potpuno dočarava zastrašujuči distopijanski svet iz neutvrđene bliske budućnosti u kojem Aleks i njegova banda drugova neometano seju nasilje i haos ulicama Londona. Tema će dobiti i svoju ilustrativnu dimenziju u sceni gde Aleksa prebijaju bivši drugovi, potonji policajci (svaki udarac prate gorepomenuti, sada izvetopereni i reverbirani zvukovi).

„March from A Clockwork Orange” se pojavljuje u sceni kada vidimo Aleksa obučenog u futurističkog dendija, koji se samouvereno šepuri kroz utopijsko šarenilo prodavnice ploča. Ovo je interpretacija prvog dela četvrtog stava Betovenove Devete simfonije, a zanimljivo je što možemo čuti Rejčel Elkajnd na vokoderu. Na nju se nadovezuje elektronska adaptacija uvertire za operu „Viljem Tel ” Đoakina Rosinija, kada vidimo ubrzanu scenu seksa između Aleksa i dve devojke.

Tokom čuvene scene Aleksovog podvrgnuća eksperimentalnoj Ludoviko tehnici, tokom koje je prinuđen da gleda uznemirujuće snimke nasilja i seksualne brutalnosti, čujemo ambijentalnu kompoziciju „Timesteps”, jedinu koju je u potpunosti komponovala Vendi Karlos. Ovu jedinstvenu kompoziciju je počela da stvara čitajući Berdžisov roman, u vreme pre nego što se uopšte saznalo da Kjubrik sprema njegovu adaptaciju. Razume se, ovo je (uz Betovenove elektronske adaptacije) bila jedna od traka koju će poslati kao deo svog curriculum vitae. Inače, ovo je jedan od prvih primera eksperimentisanja sa Mugovom spektrum mašinom koja glas pretvara u električne signale.

Aleksovim pokušajem da izvrši samoubistvo, a koji prati interpretacija drugog stava Betovenove devete simfonije, hronološki se završava muzički opus Vendi Karlos na ovom filmu. Karlos je više puta navodila da je Kjubrik bio izuzetno vezan za sve prvobitne referentne trake. Često se dešavalo da angažuje kompozitora da mesecima naporno radi na muzici za određenu sekvencu, a da na kraju ipak zadrži prvobitnu repernu muziku. Ipak, ona će nam 2000.godine CD izdanjem „A Clockwork Orange: Wendy Carlos's Complete Original Score” u potpunosti predstaviti svoju inicijalnu zamisao za saundtrek, sa svim dodatnim neobjavljenim i needitovanim trakama, od kojih treba izdvojiti tri autorske:

-„Orange Minuet”: pisana za scenu u kojoj se demonstrira dejstvo Ludoviko tehnike na Aleksa, kada se pred njim, a na očigled prisutnog auditorijuma pojavljuje zavodljiva i obnaženena devojka. Međutim, dogodilo se ono što nije redak slučaj u filmskoj produkciji - referentna traka (u ovom slučaju glavna tema filma) ostala je u montaži, iz prostog razloga što Kjubrik i njegovi asistenti jednostavno nisu mogli da je odvoje od pomenute scene, nakon meseci i meseci ponovnog pregledavanja. Sa drudge strane Kjubrik je izrazio veliko žaljene što ovaj, po njemu sjajan komad nije pronašao svoje mesto na filmu. Warner Bros-u je čak predlagano da se „Orange Minuet” objavi kao singl pred izdavanje kompletnog saundtreka, do čega ipak nike došlo.

-„Biblical Daydreams”: pravljena za scenu gde Aleks u zatvorskoj biblioteci, čitajući Bibliju, mašta kako je Hristov mučitelj i rimski legionar, i kako se potom nalazu u pričama iz „Hiljadu i jedne noći”. Prvi deo bi bio nalik mešavini filmske muzike Mikloša Rože (u stilu Ben Hura) i predratne pop pesme „I Love a Parade”, a drugi obrada poznatog standarda „muzike brijačnice” iz 1911. - „I Want a Girl Just Like the Girl That Married Dear Old Dad” u stilu estetike Šeherezade sa naglašenim futurističkim elementima. Prema rečima Vendi Karlos, ova traka je trebala da ima svojevrsan parodični duh, ali se to Kjubriku nikako nije dopalo, te je ponovo zadržao bazičnu traku - u ovom slučaju „Šeherezadu, Op. 35: III. Mladi princ i mlada princeza” Nikolaja Rimskog-Korsakova. 

-„Country Lane”: trebala je da se nalazi u već pomenutoj sceni gde Aleks na svojoj koži doživljava brutalnost svojih bivših saboraca, u ovom slučaju transformisanih u policajce. Na traci možemo čuti i autentične zvuke kiše, motiv koji Aleksovu agoniju dok ga drugovi dave u kadi vezuje za prošlo vreme i pesmu „Singin' in the Rain”, tu kontrapunkt antitezu, gde bezbrižna holivudska pesma cinično trivijalizuje tinejdžersku bestijalnost. Ako bi se traka poslušala van bilo kakvog konteksta, mogao bi se lako steći utisak da se radi o temi za neki čuveni horor film iz osamdesetih godina.

Nakon „Paklene Pomorandže”, Vendi Karlos nekoliko godina kasnije sa Elkajndovom radi na Kjubrikovom „Isijavanju” (legendarna glavna tema) i Diznijevom filmu „Tron”, gde eksperimentiše sa prototipom GDS digitalnog sintisajzera marke Crumar. Pored filma, Karlos se do danas strastveno i neumorno bavi nebrojenim solo muzičkim projektima i kolaboracijama. Njen uticaj na modernu elektronsku muziku u ravni je sa Žan Mišel Žarom i grupom Kraftwerk.

Tekst: Igor Dević